Adaptacija deteta na vrtić

Polazak deteta u vrtić ili jasle predstavlja uglavnom prvi izlazak  iz porodične sredine, tj. pvo odvajanje deteta od roditelja na duže vreme. >Istovremeno, za dete to može predstavljati i prvi susret sa većim brojem nepoznatih osoba, kako sa decom tako i  sa odraslima. Često je ovo traumatična situacija koliko za dete, toliko i za roditelje,  jer je ispunjena strahom od odvajanja i naporima da se dete prilagodi novonastaloj situaciji.

Dolaskom deteta u vaspitnu grupu menja se njegov dotadašnji način življenja, uglavnom mimo njegove volje. Ma kako bila izražena potreba za društvom vršnjaka, dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i  nepoznato. Zato najveći broj dece reaguje plačem ili na neki drugi način protestuje i  izražava svoju tugu zbog razdvajanja. Njima je teško da shvate da je vrtić/jasle dobro i  bezbedno mesto kao i  da će se roditelji vratiti kroz  neko vreme. Strah od odvajanja dominira, a osećanje napuštenosti ih preplavljuje.  Manifestacije mogu biti veoma burne  i dugotrajne.

Za roditelje je važno da znaju da je izvesna doza straha od odvajanja uobičajena jer je vezanost za porodicu na ranom uzrastu razvojno uslovljena.

Mnogo pitanja u ovom periodu nameće se roditeljima: zašto place, koliko dugo place, da li  i druga deca plaču, koliko obično traje adaptacija, šta je može uciniti lakšom, da li da pokušaju ponovo nakon izvesnog vremena, da li je “baka servis” bolje rešenje….
Proces adaptacije je individualan i uslovljen brojnim činiocima. Tok prilagođavanja zavisi od detetovih osobina, od njegovog uzrasta, zdravstvenog stanja, od porodične atmosfere u kojoj dete živi. U principu lakše se prilagođavaju deca koja su jaka i nemaju većih zdravstvenih problema, deca koja žive u porodičnim zajednicama, deca čiji roditelji imaju pozitivan stav prema igri itd.

Osnovni tipovi adaptacije

Tri osnovna tipa adaptacije su: laka adaptacija, adaptacija srednje težine i teška adaptacija.

Laka adaptacija predstavlja normalnu reakciju na promenu sredine dece koja su uspostavila sigurnu i stabilnu emocionalnu vezu sa roditeljima. Kod takve dece reakcije i promene u ponašanju prolaze u roku od 10-15 dana boravka u kolektivu, dete se brzo navikava na novu sredinu i raduje se dolasku u nju.
Adaptaciju srednje težine imaju deca čiji se promene u ponašanju produžuju i do mesec dana od dana polaska u vrtić/jasle, tokom kojih dete uporno odbija dolazak u kolektiv.

Teška adaptacija se obično vrlo retko sreće u praksi. Odnosi se na decu kod koja se mogu sresti uporne i dugotrajne reakcije i poremećaji u ponašanju pri dolasku u kolektiv koji traju i po nekoliko meseci. Kod ove dece je prisutno više nepovoljnih činioca koji produžavaju period adaptacije kao što su česta izostajanja iz kolektiva usled bolesti ili nekog drugog razloga, nepovoljni porodični uslovi, negativan stav roditelja prema kolektivu i sl.

Treba napomenuti da najveći broj dece prođe proces adaptacije bez većih problema, a samo mali broj dece prolazi teži oblik adaptacije. Neka deca su sklona reakcijama na fiziološkom planu: odbijanje hrane, odbijanje spavanja, pad imuniteta, česte prehlade i sl., a druga imaju reakcija u ponašanju – plač, agresivno ponašanje. Jedna od mogućih reakcija koja se sreće u slučajevima teže adaptacije je takozvana regresija – kod deteta se pojavljuju oblici ponašanja karakteristicni za neku od prethodnih faza u razvoju. U ponašanju to je: sisanje prsta, mokrenje u krevet, tepanje, traženje dude ili pelena. Sva ta  ponašanja su uobičajena u periodu adaptacije. Ona će postepeno slabiti i nestajati brzinom kojom se dete prilagođava novoj sredini i uspostavlja čvrste emocionalne odnose sa vaspitačem i drugom decom.

Šta savetovati roditeljima

Radi brže adaptacije, roditeljima se može savetovati sledeće:

  • da kod kuće govore o vrtiću i ponekad do njega  prošetaju sa detetom dok su u dvorištu druga deca;
  • da se predhodno raspitaju o ritmu življenja u vrtiću i postepeno sa njima usklade i kućni ritam (spavanje, boravak na otvorenom, obroke);
  • da planiraju odsustvo sa posla dok je dete u fazi adaptacije, zbog detetovog kraćeg boravka u vrtiću;
  • da upoznaju vaspitačice/medicinske sestre  sa osobemostima i navikama svog deteta;
  • da  dopuste detetu da ponese svoju omiljenu igračku u vrtić;
  • da  pokažu detetu da ga vole i kada ono odbija ostanak u kolektivu;
  • da razgovaraju sa detetom o drugoj deci, o igračkama, o vaspitačicama, da mu pričaju o sadržajima koje vrtić pruža;
  • da rastanke u vrtiću učine kratkim, jer dugi rastanci govore o njihovim strahovima;
  • da ne beže od deteta već da se uvek pozdrave i iskreno kažu kada ce se vratiti;
  • i naravno da uvek održe svoju reč!

Ukoliko je roditelju preteško da se odvoji od deteta, može se predložiti da adaptaciju *odradi* neko od članova porodice koji je blizak detetu.

Proces adaptacije

Nije retkost da se deca stupajući u kolektiv nađu u stanju stresa. Oni se često tokom adaptacije:

  • uznemire pri dolasku u kolektiv
  • na razne načine protestuju protiv novonastalih promena
  • odbijaju hranu (gube apetit)
  • san im je poremećen
  • postaju agresivni prema drugima i prema sebi
  • preterano se vezuju za prisutnu odraslu osobu
  • povlače se u sebe

Kada kod deteta primetite neko od ovih ponašanja, ne povlačite ga zbog toga iz vrtića, već pokažete razumevanje i potražite uzroke. Uzroci mogu biti:

  • prezaštićenost porodice(zbog čega nema incijative u aktivnostima s vršnjacima)
  • autokratska stuktura porodice(zbog čega je dete povučeno i plašljivo)
  • nedostatak iskustva  u socijalnim kontaktima s vršnjacima
  • negativan odnos prema dečijoj igri u porodici
  • teškoce u adaptaciji npr, kod dece koja prelaze iz jednog vrtica u drugi, iz jednog dela u drugi deo grada, itd
  • polazak u vrtić na kraju predškolskog uzrasta
  • nerazvijen osećaj sopstvenog identiteta, itd…

Ukoliko su dečija socijalna iskustva, pre dolaska u ustanovu bila bogata i raznovrsna, adaptacija može biti znatno olakšana, isto kao što neki neprijatni doživljaji (npr. boravak u bolnici bez roditelja), mogu da imaju suprotan učinak.

Prvi dani u vrtiću

  • Negodovanje deteta je očekivano i normalno.
  • Ne odlazite bez pozdrava ili u žurbi, ali se i ne zadržavajte previše u vrtiću.
  • Dolazite u dogovoreno vreme po mališana.
  • Dajte detetu dovoljno vremena da savlada svoj bol zbog *odvajanja*.
  • Provodite više vremena sa svojim detetom kod kuće u aktivnostima koje mu prijaju.
  • Budite pozitivno motivisani, jer ako postoji vaš negativan stav prema vrtiću, to se prenosi i na dete
  • Ako ne želi, ne insistirajte da vam priča o vrtiću. Ono što vas interesuje možete da saznate kroz igru.

Ukoliko se, pored svih napora da razumete i podržite dete, njegova patnja ne smanjuje, a to traje duže od mesec dana – ne oklevajte, potražite pomoc stručnjaka.